ПРОФ.ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ ''Положили животе за одбрану данас спорне  границе у области Чакора и Мокре планине''

ПРОФ.ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ

Положили животе за одбрану данас спорне  границе у области Чакора и Мокре планине

За очување границе према Ругови, у области Чакора, Ваганице и Мокре планине  у турско доба Величани и Васојевићи показали  су велику храброст и јунаштво и нису жалили животе. Како су бранили и гинули за границу  постоји низ примјера, а осврнућемо се само на два. Један је овај који је прибиљежио Драгутин Микић (објављено у беранској „Слободи“).

 "Будни стражари на граници према Ругови: граничари Вукота В. Кнежевић и Миленко С. Петровић, из Велике, 6. јуна 1907. године са карауле на Ваганици били су пошли да осматрају границу.

На удаљености од 3 - 4 километра, на врху Ваганичке горе, ту на истуреном положају , њих је изненада напала чета Турака из Ругове у јачини 57 добро наоружаних људи. Из непосредне близине, са три стране, они су осули пушчану ватру на ова два граничара, тако да је још од првих плотуна смртно погођен четрдесетогодишњи Кнежевић. Чим је пао на земљу, Турци су навалили на њега у намјери да га посијеку, али се он није дао. Иако је био на издисају, смогао је толико снаге да онако врх себе из пушке убије два нападача из ове крволочне чете.

Разјарени и избезумљени Турци послије тога свом жестином су се устремили на добро ушанченог Миленка Петровића, који се такође јуначки борио и одолијевао великој навали далеко надмоћнијег непријатеља. Овај 22-годишњи младић бранио се све дотле док му је нестао и последњи метак његове убојите „московке“ којом је у овој неравној борби убио пет нападача, након чега су и њега самог савладали и убили. Међутим, Турцима није пошло за руком да их посијеку или да са њих мртвих однесу оружје којим су се славно замијенили и своју војничку част овјековјечили.

На одјек пушчаних плотуна, који су се чули са обронака граничне линије, односно руговско-величких планина, дошли су и остали граничари са караула на Ваганици. Но, за помоћ и одбрану нападнутих граничара Петровића и Кнежевића било је све касно, јер је ова поснага, појачење стигло тек при крају окршаја, онда када се нападач у нереду повлачио са крвавог попришта, извлачећи и носећи седам својих погинулих другова.

Храбри граничари Кнежевић и Петровић, рођени на падинама гордог Чакора, за овај херојски подвиг, у коме су се достојно замијенили, опјевани су у гусларским и народним пјесмама свог родног краја, онако како су опјевани и други најхрабрији јунаци из оног тешког и мукотрпног времена, када су разуздане турско-албанске хорде чиниле тешка зла и насиља поробљеном народу, како унутар своје бесудне царевине, тако и на самим границама Црне Горе, што је трајало све до ослобођења балканских народа 1912. године".

Други примјер. Ову границу је храбро бранила и одбранила Горњовасојевићка бригада у првом Балканском рату. Она је водила свакодневне тешке борбе на фронту Мокра-Чакор-Плав-Гусиње. Напад бригаде почео је 9. октобра 1912. на читавом фронту. Велички батаљон је обезбјеђивао гранични фронт од Лима до Мокре, Трепачко-шекуларски од Гребена до Лима, а Краљски и Љеворечи батаљон задржани су у рејону села Кути. Вод артиљерије са топовима налазио се на Сјекирици, са задатком да туче циљеве дуж ријеке Лима и карауле на Мокрој планини. Велички и Трепачко-шекуларски батаљон, уз подршку артиљерије, напали су 15. октобра турске снаге на Приједолу и Нишавином гробу и принудили их на повлачење ка Мокрој планини. Напад на Мокру планину извршен је 16. октобра. У току цјелодневне борбе освојене су пограничне карауле на Кукајском врху (1867 мнв), Планиници (1963 мнв), Ваганици (2112 мнв) и другим висовима. Непријатељ се повукао у правцу Ругове и Чакора. Погинуло је 19 бораца из Величког и Краљског батаљона. Борбе су биле утолико теже што су непријатељу на читавом фронту пристизале јаке снаге појачања у људству и ратном материјалу из Метохије.

Инсерти  из књиге проф. др Марка Кнежевића: Велика и Новшиће, завичајна монографија, Издавачи: Штампар Макарије,  Београд, Ободско слово , Подгорица, Подгорица, 2014
.